Od kada znam za sebe, znam i za nju. Zvala se Ana, imala je smedju kosu, smedje oci i mogu slobodno reci da je bila najsladja i najsimpaticnija
devojka u gradu. Ali ona toga nije bila svesna. Uvek je zelela da bude
opasnija, bolja riba od drugih. Da nije bilo te njene sulude zelje ne
bi bilo ni ove price. Imala je 16 godina, bila je drugi razred srednje skole. Uvek je bila odlican djak, lepa kao lutka, pametna kao pcelica, ali lakomislena.
U osmom razredu osnovne skole po prvi put je osetila bol, ali onaj
pravi. Po prvi put je osetila sta znaci izgubiti ljubav, po prvi put
joj se ucinilo da nema razloga za srecu. Povukla se, nije nigde
izlazila, od one vesele i nasmejane devojke koja je zivela za izlaske
nije ostalo ni traga. Isla je u skolu, ucila za prijemni, pokusavala da
preboli Marka i njihovu neostvarenu ljubav. Cekala je leto.
Polozila je prijemni, upisala se u skolu koju je zelela. Marka jos
nije bila sasvim prebolela, ali joj je dosadilo da place zbog njega, da
pise tuzne stihove, slusa "njihove" pesme, zatvara se u sebe.
Pocela je da izlazi, da se ludira, da se zabavlja. Svake nedelje
je imala novog decka. Nijednog nije volela, zezala ih je, svetila im se
zbog bola koji joj je Marko naneo. Jos ga je volela, ma koliko se
trudila da to sakrije. Takvo ponasanje ju je drzalo malo vise od godinu dana.
Onda je upoznala Dragana. Bio je pet godina stariji, imao je
najbolja i najskuplja kola, najbrzi motor, kucu koja lici na hotel,
crnu kosu, crne oci, "lice andjela" kako je govorila. Medjutim, ono sto
sam ja znala, a ona nije mogla pored opcinjenosti njime da primeti, je
da se ispod tog lica andjela krije nesto drugo.
Dragan je imao 21 godinu, nie nista studirao, ziveo je na racun
roditelja, menjao je devojke tri puta na dan, pio, pusio, ponekad se i
drogirao. Nije bio ni neki lepotan, ako cemo iskreno. Medjutim, bio je
veliki sarmer, ribe su padale na njegove fore, mirisao je na najskuplje
parfeme, uvek je bio lepo obucen - jednostavno, devojke su sekle vene zbog njega.
Ali, moja Ana nije. Njoj je bila dovoljna lekcija pod imenom Marko
da shvati zlatno pravilo: ako decko pored tebe ima jo 2-3 devojke nije
vredan truda, ima onih za koje mozes biti jedna i jedina. Dragan je
prema njoj bio takav u pocetku. Zabavljao se sa plavusama, crnkama,
udatim, razvedenim, mladim, starijim, nije mu bilo vazno, a zvanicno je bio njen decko. Raskinuli su. Ana to nije htela da trpi.
Ali, ubrzo su se pomirili. Ostavio je sponzoruse koje su ga
jurile, bio je samo njen. Cesto joj je pustao Djokinu pesmu: "citav
zivot jurile su me plave, sve neke iste kao kopije, hej moje plave,
dosle ste mi glave, dosadne krvopije, HOCU JEDNU MALU GARAVU, da je
gricnem kao jabuku..." Ne znam da li se bio zaljubio u nju, ponekad
mislim da jeste, a ponekad, opet, pomislim da on to ne ume. Sve u
svemu, bili su zajedno non-stop. Vozili su se autom, motorom, isli
zajedno u diskoteke, kafice, provodili se. Spavala je s njim nekoliko
puta. Nije joj bio prvi, ali je govorila da je on njena treca i najveca
ljubav. Da se sve nastavilo kako je pocelo, ja mislim da bi se oni
vencali odmah nakon njene srednje skole. Ali, sudbina je htela drugacije.
Te proklete veceri, bio je petak 13, otisli su na neku zurku. Tad
su se prvi put posvadjali. Rekao joj je da se promenila, da nije vise
ona devojka koju je upoznao. Da je postala gruba prema ljudima,
smatrala ih manje vrednim, svaku lepu devojku smatrala zakletim
neprijateljem, uvek zelela da bude najbolja u svemu, "gazila preko
leseva" da bi ostvarila ono sto hoce. Govorio joj je da previse pije i pusi, da to ne valja.
- U sta si se to pretvorila, mala? - pitao je, ali nije dobijao odgovor.
Cutala je. Nije znala sta da mu odgovori.
Dragan i ja, njena najbolja drugarica, smo bili jedine osobe na
ovom svetu prema kojima se normalno ponasala. Ali, u poslednje vreme se
i to promenilo.
- Daj, oladi Dragane! - bilo je sve sto je rekla. - Ajde, idemo kuci.
Trazila je da vozi. Dragan se bunio, govorio joj da je pijana, ali
nije slusala. Sela je u njegov crni kabriolet. Imala je opet onaj cudan
sjaj u ocima, gotovo bolestan i ludacki. Vozila je brzo, vrisnula je na
sav glas i pustila volan.
- Ana, ne zajebavaj se s tim, pijana si, udaricemo u nesto... - dreknuo je Dragan.
Nije se obazirala. Ponovila je to, pustila volan i podigla ruke
visoko u vazduh. U tom trenutku je iza krivine naisao kamion i dva
automobila iza njega. Dragan je zgrabio volan, ali prekasno...
U pola pet ujutru je zazvonio telefon. Javila sam se i cula Aninu
mamu kako govori nesto nepovezano. Sve sto sam razumela je da je Ana imala udes.
Odjurila sam u bolnicu. Videla sam uplakane ljude, nosila na
kojima su je doneli su bila skroz krvava. Dragan je imao posekotinu na
glavi i polomljenu ruku. Bio je pod stresom, dali su mu sedative da se
smiri. Zelela sam da cujem detalje, kako se to dogodilo. Nije znao da
mi kaze nista osim: - Ja sam kriv, nije trebalo da joj dozvolim da
vozi. Bila je pijana, trebalo je da je sprecim...
Ja sam bila u soku. Jedna zena mi je ispricala kako se sve desilo.
Rekla mi je da su udarili u kamion, da je Ana izletela iz kola. Nisam
mogla da verujem.
Tesila sam Anine roditelje. Svi smo bili u soku. Posle pola sata se pojavio doktor. Anina majka je potrcala prema njemu.
- Kako je ona? Dobro je, zar ne? Da li je povredila kicmu? Moci ce da hoda, recite mi nesto, pobogu!
Doktor je tiho rekao:
- Zao mi je gospodjo. Vasa cerka je izletela iz auta. Srce joj je
stalo na mestu, izgubila je mnogo krvi...Primite moje saucesce.
Ne mogu opisati osecaj koji smo svi imali tog trenutka.
Od doktora sam saznala svaki detalj. Od silnog udara njeno srce se
pomerilo i prestalo da radi istog trenutka. Pored toga, izgubila je
mnogo krvi, imala teski potres mozga, polomljene obe noge, kicmene
prsljenove. Da je prezivela, bila bi u komi ko zna koliko, a ako bi se
ikada probudila iz kome ostala bi nepokretna.
Tuzna povorka ljudi u crnom, njeni najblizi izgledali su kao
senke. Kovceg nisu otvarali. Zeleli su da je ljudi zapamte onakvu kakva
je bila. Lepa, najlepsa. Bar dvadeset ljudi je govorilo na sahrani, svi
su plakali, sahrana je trajala tri sata. Kako da su svi odugovlacili,
kao da niko nije zeleo da se oprosti od nje, zauvek.
Od tada je proslo neko vreme. Rane su jos uvek sveze.
Sa Draganom sa nedavno pricala. On ne moze da se pomiri sa
cinjenicom da Ane vise nema. Njenu sliku u najvecem formatu koji
postoji je uramio. Gleda u nju, tuguje, pije, ne shvata sudbinu koja mu
je uzela.
Ja sam tuzna, ali se trudim da tu tugu nekako sakrijem. Ma sta da se desi, idi dalje - Ana je to uvek govorila.
Ali, nje nema da mi sada pruzi podrsku, da me svako vece pita: "A
sto se ne smuvas s onim, bas je sladak? Ili sa onim tamo, to mi je
drug, lako cu ti ga srediti...", da mi gleda u solju, da mi pomaze oko
matematike, da se smeje i kad nema razloga za smeh i radost.
Zivot ide dalje, to je tacno, ali kako i na koji nacin, to zavisi malo od nas, a malo i od Boga...
"Mojoj najboljoj drugarici,
mojoj imenjakinji:
nikada te necu zaboraviti..."
